Моји мали ђаци напредују. Напредују толико брзо да учитељица једва има времена за преглед свезака, а о сликању садржаја да не говорим. Приликом смишљања реченица ствара се у учионици посебан звук, неописив. Свако у себи и полугласно изговара гласове и прстићима по словарици као по диркама некаквог клавира, трага за оним правим одговарајућим словима. Звук као у кошници, само много, много нежнији. То су моје мале, нежне пчелице. Свилених прстију и румених образа. А кад се уморе, питају ме: "Кад напишемо још једну реченицу и ти погледаш, можемо ли нешто да грицнемо, ал само мало?" Вечно су гладни, нека су ми живи и здрави. Боже, волела бих да ово једног дана прочитају. Да се насмеју иако су порасли, да буду поново деца. Бар на трен.
|